Четврта Међународна награда за књижевност "Александар Тишма" свечано је уручена босанскохерцеговачком и хрватском књижевнику и новинару Миљенку Јерговићу 24. јуна 2026. у Матици српској у Новом Саду. Жири, у чијем су саставу престижни европски писци и критичари: председница Илма Ракуза (Ilma Rakusa), Ласло Мартон (László Márton), Карл-Маркус Гаус (Karl-Markus Gauß), Владислава Гордић Петковић и Матијас Енар (Mathias Énard) донео је одлуку да овогодишњи добитник награде буде Миљенко Јерговић. Међународну награду за књижевност „Александар Тишма“ добио је за целокупни књижевни опус.
Награду је лауреату уручила председница жирија Илма Ракуза. На додели су говорили Милена Кулић (Матица српска), Андреј Тишма, председница жирија Илма Ракуза, члан жирија Ласло Мартон и управница Фондације Бора Бабић. Свечаност је уприличио и говор Миљенка Јерговића, добитника књижевне награде, који се обратио публици након уручења награде. Модераторка програма је била Ана Кукољ Јовић.
Из образложења Илме Ракузе
Нема спора: Миљенко Јерговић спада у међународно најпризнатије савремене ауторе бивше Југославије. [...]
Мир, толеранција, разумевање: три појма који карактеришу Јерговићево дело и суштински дефинишу ауторов став.
Ипак, више његових књига бави се ратом. Почевши од импресивне збирке прича „Сарајевски Марлборо“ из 1994. па све до 2022. године објављеног наслова „Тројица за Картал. Сарајевски Марлборо ремастеред“. Међутим, рат је овде пре оквир унутар којег се одигравају приче него што је њихова тема и њихов садржај. Јерговић не приказује експлицитно насиље и ратне страхоте, бруталне пуцњаве и жртве у крви до колена. Он на видело износи зло које се крије у човеку, унутар људске психе, оно које се зрцали у свакодневним детаљима који изненада задобијају симболичко значење. [...]
Јерговић је сјајан познавалац људске психе. Поседује изванредан дар запажања и умеће да прецизним потезима ослика карактере и живописно прикаже међуљудске односе. [...]
Јерговић (...) показује како се људи понашају у историјским контекстима: као конформисти, као починиоци или као жртве. Бави се кривицом и покајањем, бекством и изгнанством, потрагом за индивидуалним идентитетом у смутним временима. И изнова и изнова: питањем шта је – или шта би то могла бити – домовина. Можда припадање кроз неприпадање? [...]
Све је покушај приближавања, могло би се рећи за Јерговићев обимни опус. Јер коначних одговора нема.
Међутим, Јерговића то не спречава да се новинарски укључи у дневнополитичке дебате и да у виспреним колумнама изнесе свој став. Он то чини из осећаја одговорности – као писац и као грађанин – свесно прихватајући конфронтације које то повлачи. Фашистичке, расистичке и ултранационалистичке тенденције не смеју се толерисати. За њих нема разумевања. Јерговић има истанчан осећај за назнаке језичко-идеолошких застрањења и на њих реагује оштром критиком. [...]
Јерговићево срце увек куца за слабе, сиромашне и рањиве. Он се увек залаже за човечанство које се опире категоризовању. Са скептицизмом гледа на сваки облик хероизма. Чак и на његова обележја: споменике, заставе, почасти. За њега, историју чине мале приче – оне које откривају сва контрадикторна лица људског рода.
Обраћање Миљенка Јерговића приликом уручења Међународне награде за књижевност "Александар Тишма"
Необично је добити награду која носи име човјека којег сте познавали. А још је необичније кад вам се то, с истим човјеком, догоди већ други пут. Али да испричам све по реду:
Александра Тишму упознао сам љета 2000. у Солотурну, у Швицарској, на тамошњем књижевном фестивалу. Посадили су нас пред публику, да водимо међусобни дијалог о помирењу зараћених народа. Могло би се рећи да је то у оно вријеме било у моди: замишљено је да Тишма представља Србе, а ја да представљам Босанце и Хрвате. Ако још има свједока из публике, могли би рећи како смо одиграли своје улоге. Ја сам тад разговарао са својим писцем, он је разговарао са мном. Чини ми се да смо се превише добро разумјели, с обзиром на улоге које су нам намијењене. Питао ме је да ли бих дошао у Нови Сад, да одржим књижевну вечер. У тим још увијек раним поратним годинама није то било једноставно питање, какво је ипак данас. Рекао сам да бих радо дошао. Публика је на то запљескала.
Двадесетак година касније, Александар Тишма одавно се већ сасвим преселио у ријечи и реченице својих књига, за једне од посјета Новом Саду, уручено ми је писмо, откуцано на писаћој машини, у Новом Саду 16. ИX 2000. године, што га је Тишма послао Културном центру Новог Сада, и у којем, након увода у којем описује околности нашег сусрета у Солотурну, предлаже организацију моје књижевне вечери.
Он је, дакле, мислио озбиљно. Његово питање упућено мени није било пригодно ни церемонијално, није било изречено да би публика пљескала.
Тада сам први пут добио награду Александра Тишме. У ствари, добио сам је још тог 16. септембра 2000, али нисам тад тога био свјестан. Постоје награде којих награђени нису свјесни. Оне су, можда, и најважније.
Жири, састављен од великих писаца чији сам сретни читатељ, те од особа које издалека цијеним и волим, с прољећа 2026. додијелио ми је поново награду Александар Тишма. Сам Тишма овај пут тога није свјестан, тако да је на мени само да се надам да би на ово гледао са симпатијом.
Био је човјек који је друге људе схваћао озбиљно. Вјеровао је да једни за друге можемо нешто учинити. Држао је до оног што човјек јест, по властитој одлуци и властитом избору, много више него до оног што му је одређено рођењем и подацима уписаним у родни лист. Покушавао је учинити нешто за друге људе. Није се бавио пустим и испразним церемонијалима. Није био припадник стада сентименталних миритеља, заљубљених у своју мисију. Уопће није био сентименталан. Био је љубазно мрзовољан. Није се поистовјећивао са жртвама, него је настојао да људи не постану жртве. Жртве доживотно остају у клопци властите невоље.
И био је велики писац. Мој велики писац.
Хвала вам што сте ме наградили његовим именом.