Александар Тишма (Хоргош, 16. јануар 1924. – Нови Сад, 15. фебруар 2003)
Александар Тишма родио се у Хоргошу, месту у некадашњој jужној Угарској, које је после Првог светског рата припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Мајка Олга Милер потицала је из јеврејске трговачке породице (о којој је Терез Милер, Тишмина бака, писала у својим сећањима – Истинита прича, Нови Сад: Академска књига 2012). Олга је волела све врсте уметности, а завршила је и грађанску школу у Суботици.
Отац Гавра, Србин, пореклом из аустроугарског граничарског села Висућа код Госпића, похађао је, захваљујући стипендији, ниже разреде у Сремским Карловцима, али школовање за богослова није наставио. По препоруци хуманитарне организације Привредник почео је шегртовање код сегединског трговца Шварца. Први светски рат провео је у интендантури, па се, пошто је рат окончан, на посао вратио у Хоргош (место које је припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), где ће упознати будућу супругу Олгу. О браку својих родитеља, који су се због очевих послова преселили у Нови Сад, Тишма је говорио као о заједници заснованој на супротностима. Тако је Александар као јединац одрастао уз екстровертног, оптимистичног и у друштву омиљеног оца, и уз меланхоличну, интровертну, уметности склону мајку, која је инсистирала на томе да њен син одмалена учи стране језике. (Уз српски и мађарски Тишма је течно говорио енглески, немачки и француски језик.) И њихова припадност, како је касније говорио, „несагласним цивилизацијама“, утицала је на то да се од најмлађих дана суочи са питањима идентитета, при чему ће одабрати компромис а не искључивост која га је одбијала. Уместо да се приволи једном колективитету, Тишма је чињеницу двојног порекла, удружену са уметничким склоностима, претворио у позицију издвојеног појединца – посматрача, који не учествује у свету, већ га посматра и анализира. Већ сам тај положај водио га је, упркос осећању несигурности, ка томе да се определи за позив писца, да би све оно што други људи доживљавају здраво за готово, видео и испричао преломљено кроз оригинално, лично становиште. (Да је Тишма био аналитичка природа, сведочи и његов Дневник (2001), у коме је строгој вивисекцији подвргнуо своју ближу и ширу околину, али и самог себе.)
У Дневнику који је водио од ране младости (1942–2001), као и у аутобиографији насталој 1992. године (Sečaj se večkrat na Vali) написао је Тишма да су му, почетком Другог светског рата, мисли биле управљене ка индивидуалном, личном а не ка општем. У току окупације искључен је, због баналног преступа, из Српске гимназије, а Новосадска рација из јануара 1942. године, у којој су страдали припадници оба народа којима је по рођењу припадао – када је пуким срећним случајем његова бака остала жива – утиснула је у младог Тишму дубоки ожиљак. (Своја лична искуства из тог доба укомпоноваће писац у реалистички написану причу, роман под насловом Књига о Бламу.) Склонивши се затим у Пешту (где прогони Јевреја још увек нису узели маха) код своје Мајке (баке Терез), Тишма уписује Економски факултет да би га брзо напустио заменивши га Филозофским – групом за француски језик и књижевност. Одушевљен је предавањима о савременој књижевности – о Прусту, Џојсу, Ману, Вирџинији Вулф, Селину… Године 1944, након немачке окупације Мађарске, упућен је са стотинама других колега-студената у радни логор у Трансилванији, где је провео шест месеци и где је по први пут, како је касније говорио, осетио блиску припадност колективу и „заволео људе“. (Овај „повратак“ у заједницу такође је представљао важан предуслов за Тишму будућег писца, који је морао да упозна људску природу, те „голи живот”, да би о њему писао на реалистичан начин.) По повратку у родитељску кућу у Новом Саду оболео је од жутице, па је, лечећи се на једном оближњем салашу, време проводио искључиво у читању. При крају рата имао је, како ће касније говорити, најјачи читалачки доживљај – када му је у руке доспела Прустова књига У Свановом крају на француском језику. У исто време – она је за будућег писца значила и разочарање – јер је тада схватио да су све књиге које је желео да напише „већ биле написане“.
У Штаб Треће народноослободилачке армије доспео је, по препоруци друга, по ослобођењу, што га је одвело у Сомбор где је радио у редакцији Билтена. Живећи међу победницима – војницима који су припадали тзв. горштачком менталитету – тако различитом од његовог „панонског“, осетио је Тишма драж „непосредног” и „елементарног” начина живота. Тај рад при војсци, у којој је убрзо ангажован као цензор у Армијској пошти, спасао га је, како је веровао, од сигурне погибије на Сремском фронту, на који су упућивани неискусни и оружју невични младићи попут њега. Оцу Гаври одузета је радња, а у њихову кућу смештени су, по директиви нових власти, непознати сустанари.
Нада да ће успети да оде у Француску, где су му живели рођаци, брзо се изјаловила – није прошао на конкурсу за студије у тој земљи, а сваки следећи покушај да у социјалистичкој Југославији добије пасош, био је неуспешан. Почео је да ради као новинар Слободне Војводине, у огранцима у Сремској Митровици и Суботици, осетивши сву тежину и муку диригованог новинарства. У Новом Саду, где се налазила централна редакција у коју је коначно упућен, утеху су му донели људи са којима је радио као новинар привредне рубрике. У лето 1947. године боравио је на радној акцији у Босни, да би затим био позван на дослужење војног рока у Сарајево и Мостар.
У редакцију београдске Борбе, званичног гласила Комунистичке партије са мисијом васпитавања маса, новина које, како ће касније говорити, нико није читао ни куповао, доспео је 1948. године, где је постао кандидат за учлањење у Партију. У време Титовог сукоба са Информбироом Тишма је избегао етикетирање, те могуће кажњавање и депортацију на Голи оток, само захваљујући својој природној измештености из друштвене заједнице и суштинској незаинтересованости за политику. Уписује тада Историју уметности и брзо је напушта у корист Германистике, која му је као студиј више одговарала.
Године 1949. поново је добио запослење у Новом Саду, где је постао административни секретар Матице српске (у којој ће остати до пензионисања, радећи касније као уредник у њеном Издавачком предузећу) и где је упознао Бошка Петровића и Младена Лесковца. Следеће године, за Летопис Матице српске, почиње да пише приказе периодичних публикација на страним језицима из области књижевности. Такође, преводи са мађарског, касније и са немачког, а у Летопису објављује и прву оригиналну причу „Ибикина кућа“. Охрабрен хвалама и пријатељском наклоношћу писца Бошка Петровића, зрелији и у себе сигурнији Александар Тишма пише и поезију и драме. (Тада су га комунистички кадровици већ оставили на миру пошто је искључен из Партије.) Почетком 1952. године венчао се са колегиницом упечатљиве лепоте Соњом Дракулић, са којом је исте године добио сина Андреја. Хоће да напише роман са темом и проблематиком која га је и самог тиштала: о покушају младих људи, који живе у послератном социјалистичком друштву, да се домогну иностранства. Тек две године након очеве смрти (1955), напунивши 33 године, Тишма је добио пасош и први пут отпутовао на давно жељено путовање – у Париз. Иако се у француској престоници добро снашао, вратио се породици и кући, у Матицу, где је следеће 1958. године објавио и прве путописе.
Од тада све више почиње да расте његова књижевна каријера. Објављује књиге приповедака Кривице и Крчма (1961). Исте године одлази у Пољску, где је настао чувени путопис „Меридијани средње Европе“. На том путовању Тишма је доживео неку врсту епифанијског увида који је за њега као писца значио прекретницу. Јеврејство, коме је и сâм рођењем припадао, и Холокауст (иако се није радило о проживљеном личном искуству) постају доминантне теме у његовим приповеткама и романима. То су дела са којима је писац доживео свој књижевни врхунац и која су овенчана бројним наградама. Управо романи Књига о Бламу (1972), Употреба човека (1976), Капо (1987), те збирка приповедака Школа безбожништва (1978) – где се као доминантне јављају теме зла у „цивилизованом” човеку и свету – преведене су на 17 језика, чиме је Тишма постао цењен и читан и ван српског и југословенског културног простора.
Дописни члан ВАНУ (Војвођанске академије наука) постао је 1979. године, а редовни 1984. За редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1991, а за потпредседника њеног огранка у Новом Саду 1992. године. Академија уметности у Берлину (Die Akademie der Künste in Berlin) учинила га је својим чланом 2002. године. Добитник је бројних награда: Бранкове награде (1957); Октобарске награде Новог Сада (1966); Нолитове награде (1977); Нинове награде (1977); награде Народне библиотеке Србије (1978); награде Szirmai Karoly (1977, 1979); Андрићеве награде (1979); награде Лајпцишког сајма за европско разумевање (1995); Државне награде Аустрије за европску књижевност (1995); француског Oрдена витеза националног реда за заслуге (1997).
У приступној беседи написаној поводом пријема у Академију, приповетки са насловом Ненаписана прича (1989), дао је Александар Тишма и срж своје поетике засноване на реалистичком проседеу, то јест на уверењу да се може писати само о непроживљеним искуствима, односно о ономе према чему је, у пишчевој радионици, успостављена потребна дистанца. Да је на двојству блискости и дистанце између уметника и света засновано целокупно његово дело, сведочи и аутобиографија у којој Тишма говори о свом животу до тренутка мајчине смрти. О том догађају из најинтимнијег регистра, који је свакако извор огромног емотивног набоја, писао је Тишма не прећуткујући његову ширу друштвену позадину, на којој се одвијала још једна трагедија, само много ширих размера, којом су били погођени појединци али и читаве заједнице. О узроцима распада Југославије, те ратова који су се 90-их година водили на овом простору, писао је Тишма управо у књизи Sečaj se večkrat na Vali, на најсажетији али и најобјективнији начин, што је, у складу са читалачким пристрасностима, довело и до различитих оцена ове аутобиографске прозе. Смрт мајке и распад државе – коју је Тишма доживљавао са себи својственом, увек присутном дистанцом (али која је за њега представљала симбол какве-такве заједнице, из чега следи да је могао осетити губитак двоструког „окриља”), били су нека врста друге прекретнице у пишчевом животу. После 1991. године, у последњој деценији 20. века, полако је нестајало окружење које је – ма колико неинспиративно или испуњено примерима негативних вредности – било једини и прави контекст Тишминог приповедачког света. Након тога – стекавши славу и у Европи, за којом је као за простором слободе увек жудео – са дозом меланхолије која извире из сваког његовог дела у којем је зло присуство, а човечност и земаљска правда одсуство за којим вапимо – Александар Тишма је сводио рачуне.
Након смрти Александра Тишме 15. фебруара 2003. године, захваљујући иницијативи његовог сина Андреја Тишме, такође угледног уметника, код новосадског издавача Академске књиге почела су да излазе његова сабрана дела. Као прва књига овог пројекта појавио се роман Женарник (2010), дело које је остало сачувано у рукопису. На Радио-телевизији Војводине 2015. године снимљена је серија, чији је сценарио написан према Тишмином роману Вере и завере (1983).
Проф. др Горана Раичевић