Трећа Међународна награда за књижевност "Александар Тишма" свечано је уручена француској књижевници Сесил Вајсброт 24. јуна 2024. у Матици српској у Новом Саду. Жири, у чијем су саставу престижни европски писци и критичари: председница Илма Ракуза, Ласло Мартон, Карл-Маркус Гаус, Владислава Гордић Петковић и Матијас Енар донео је одлуку да овогодишња добитница награде буде Сесил Вајсброт, књижевница, преводитељка и новинарка из Француске. Међународну награду за књижевност "Александар Тишма" добила је за целокупни књижевни опус.
Награду је лауреаткињи уручила председница жирија Илма Ракуза. На додели су говорили председник Матице српске Драган Станић, Андреј Тишма, председница жирија Илма Ракуза, чланови жирија Ласло Мартон и Владислава Гордић Петковић, и управница Фондације Бора Бабић. Свечаност је уприличио и говор добитнице књижевне награде Сесил Вајсброт која се обратила публици након уручења награде. Модераторка програма је била Ана Кукољ Јовић.
Из образложења Илме Ракузе
"Шта је уметност у стању да учини, који друштвени и морални задаци су јој прикладни? У чему се састоји њена актуелност? И како је устројен уметнички процес? О тим питањима се ради у пет романа, која образују циклус: Разговори са мајстором, Острво музеја, Мртва стража, Помрачење и Разарање."
*
"Са дистопијским романом Разарање Вајсброт је реаговала на политичке тенденције последњих година – на јачање радикалних десничарских партија и аутократских режима, на дигитално надзирање грађана и на циљано ширење Fake News. Њен роман личи на застрашујућу визију онога што би већ могло да нам се догоди, уколико се укине слободарско-демократски поредак."
*
"Сесил Вајсброт се мајсторски разуме у повезивање историје и садашњости у јединствено ткање. Великим сензибилитетом и критичком будношћу она региструје друштвено-политичке промене које угрожавају наш заједнички живот. Притом увек уводи у игру и властита искуства, испитујући своју улогу као интелектуалка и списатељка. Нарочито је уверљиво њено сучељавање са језиком. Посебно у роману Nevermore у којем је рад језика стављен у средиште радње, али такође и у многим огледима. Вајсброт пледира у прилог језичке обазривости, односно диференцираног опхођења са речима. Јер тамо где наступи језичка сировост, и друштво постаје сирово. Задатак књижевности је да се томе супротстави."
*
"Чак и уколико се чини очигледно ваља нагласити – Сесил Вајсброт пише, мисли и дела као жена. Њена осетљивост и њен смисао за праведност, њен дар посматрања и њен језик имају неизбрисиво женско лице. То је важно у свету у којем мушкарци још увек доминирају, такође и у области уметности. У свету којем прети опасност да буде угушен насиљем и мржњом."
Говор Сесил Вајсброт након уручења Награде
Добитница Међународне награде за књижевност "Александар Тишма" је у свом говору приликом уручења успела да повеже своју књижевност са књижевношћу Александра Тишме.
"Покушавам да замислим тај јунски дан 1991. када је Александар Тишма позвао представнике свих верских заједница и институција Новог Сада, желећи да поврати традицију заједничког живота људи различитог порекла и националности, што је увек знак жеље за миром. Рат се, међутим, наставио, рат се проширио. Но, овај гест показује да књижевност – они који је стварају и они који је читају - може бити место заједништва, место где се другога не бојимо већ га позивамо и поздрављамо.
Док је још постојала гвоздена завеса, књижевност је била мој мост, романи који су писани, како смо говорили, "са друге стране". Имена која као Парижанка нисам умела да изговорим појављивала су се у књижарама, не увек изложена у први план, као што су Храбал, Конвицки, Данило Киш, Татарка, Тишма, Кадаре, и од њих сам научила да је могуће писати романе који у себе укључују историју сопствене земље, њене најтамније тренутке, у моменту када смо се ми, највише у Француској, отиснули у велику авантуру истраживања језика и сопства... Ова дела су ме подстакла да тражим свој пут - тај трећи наратив – ван утабаних стаза, и, као код свих заобилазница, требало ми је времена да нађем сопствени пут. То јест, нисам га нашла, већ искрчила. Тек су се у мојој књизи Меморијал, објављеној 2005, чули звуци наштиманог инструмента уз музику какву сам желела да компонујем.
Меморијал. Прошло је скоро двадесет година. Враћала сам се са путовања у Пољској где сам између осталог посетила и Кјелце, родни град моје породице, са мајчине и очеве стране. Нисам знала шта сам тамо тражила, али нисам га нашла. Река у коју су бачени лешеви жртава настрадалих у погрому на преживеле деловала је тако мала, тако мирна... Треба се пазити мирне воде, кажу."